Елемир — На основу археолошких истраживања која су обављана у више наврата у околини села може се закључити да трагови људских насеља датирају још из праисторијских времена.
У писаним историјским изворима село се под именом Елемир помиње тек у XVI веку, међутим сматра се да је прва насеобина Елемираца насеље „Бабато“ на левој обали Тисе, чији први помен датира из прве половине XIV века (1332—1337). Насеље је припадало до 1454. године породицама Петефи и Данфи из Македоније, а затим издато у закуп грофовима Фогачи од Димеша и Гача.[1] Током XVI века, после 1552. године Мехмед паша Соколовић као заповедник Баната са седиштем у Бечкереку даје дозволу за градњу села где се и данас налази. Најстарији син Мехмед паше Соколовића се звао ЕЛМИР , стога је највећа вероватноћа да одатле потиче име села. Ово се може пронаћи у историјском архиву Цариграда- Истанбул. Почетком 17. века у Крушевском поменику, помиње се извесна калуђерица у Елемиру.[2] На мапи са почетка XVIII века, коју је израдио царски заступник Мерси након ослобођења Баната од Турака, уцртано је и село Елемир као настањено место. Пописано је 1717. године 20 кућа са 172 становника.
Елемир је 1764. године православна парохија и седиште Елемирског протопрезвирата.[3] Аустријски царски ревизор Ерлер је 1774. године констатовао да место припада Бечкеречком округу и дистрикту. Становништво је било српско.[4] Када је 1797. године пописан православни клир Темишварске епархије ту је записано пет православних свештеника. Били су то пароси, поп Лаза Таповачки (Тапавички; рукоп. 1752), поп Сава Јовановић (1789), поп Мојсеј Поповић (1791), капелан поп Кирил Паучки (Поучки; 1791) и поп Константин Тапавички (1794) – капелан у Меленцима.[5]
Elemir — Na osnovu arheoloških istraživanja koja su obavljana u više navrata u okolini sela može se zaključiti da tragovi ljudskih naselja datiraju još iz praistorijskih vremena.
U pisanim istorijskim izvorima selo se pod imenom Elemir pominje tek u XVI veku, međutim smatra se da je prva naseobina Elemiraca naselje „Babato“ na levoj obali Tise, čiji prvi pomen datira iz prve polovine XIV veka (1332—1337). Naselje je pripadalo do 1454. godine porodicama Petefi i Danfi iz Makedonije, a zatim izdato u zakup grofovima Fogači od Dimeša i Gača.[1] Tokom XVI veka, posle 1552. godine Mehmed paša Sokolović kao zapovednik Banata sa sedištem u Bečkereku daje dozvolu za gradnju sela gde se i danas nalazi. Najstariji sin Mehmed paše Sokolovića se zvao ELMIR , stoga je najveća verovatnoća da odatle potiče ime sela. Ovo se može pronaći u istorijskom arhivu Carigrada– Istanbul. Početkom 17. veka u Kruševskom pomeniku, pominje se izvesna kaluđerica u Elemiru.[2] Na mapi sa početka XVIII veka, koju je izradio carski zastupnik Mersi nakon oslobođenja Banata od Turaka, ucrtano je i selo Elemir kao nastanjeno mesto. Popisano je 1717. godine 20 kuća sa 172 stanovnika.
Elemir je 1764. godine pravoslavna parohija i sedište Elemirskog protoprezvirata.[3] Austrijski carski revizor Erler je 1774. godine konstatovao da mesto pripada Bečkerečkom okrugu i distriktu. Stanovništvo je bilo srpsko.[4] Kada je 1797. godine popisan pravoslavni klir Temišvarske eparhije tu je zapisano pet pravoslavnih sveštenika. Bili su to parosi, pop Laza Tapovački (Tapavički; rukop. 1752), pop Sava Jovanović (1789), pop Mojsej Popović (1791), kapelan pop Kiril Paučki (Poučki; 1791) i pop Konstantin Tapavički (1794) – kapelan u Melencima.[5]